Ova godina zvanično odlazi u naše sećanje. Period koji sledi je idealan za nove početke, za okretanje novog lista i ispisivanje nekog novog poglavlja života. No, pre nego što krenem da ostavljam prve zapise 2017. želim da se još jednom podsetim šta mi je to donela i čemu me je naučila 2016. Želim da mi ovaj tekst služi kao podsetnik na to koliko je važno da se iz dana u dan menjamo na bolje, da napredujemo, da pamtimo samo lepe trenutke, da praštamo, da se borimo, da uživamo u stvarima koje volimo i koje nam prijaju. I na posletku, da budemo zahvalni. 

Januar

Najupečatljiviji momenat koji mi se desio tokom januara 2016. godine bio je konkurs Wannabe magazina na koji sam se prijavila kao fotograf. Posle nekoliko dana pozvana sam na prvi razgovor na kom sam upoznala osnivače Ninu i Nađu. Par dana kasnije bio je još jedan razgovor na kom su mi saopštile da su odabrale mene. Tokom narednih mesec dana kreirala sam brdo fotografija za njihove instagram profile i instaprofil magazina. Bilo je to ogromno iskustvo za mene iako ne mogu da kažem da sam uživala tokom tih 30 dana. Ne zato što nešto nije bilo u red, naprotiv, sve je teklo sjajno. Samo ja nisam bila ispunjena u potpunosti. Imala sam utisak da to što sam radila nije ono što ja želim samim tim nisam mogla da dam sve od sebe, ma koliko da sam to želela. Verujem da su to uočile i one same. Mesec dana kasnije su, nažalost, odustale od tog projekta za koji sam i ja sama, od početka, smatrala da im nije naročito isplativ pa se ta priča tu završila. Ipak, ja sam toliko toga naučila i saznala u tih mesec dana.. ne samo o mom poslu već i o poslu unutar jednog takvog brenda. Ali i o sebi samoj. Shvatila sam u kom smeru se kreću moje želje i moje ambicije.

Drugi najinteresantniji trenutak tokom tog meseca bila je saradnja sa domaćim brendom Sirogojno Style. Post koji ste o ovom sjajnom brendu čitali prošlog januara spreman je čak nekoliko nedelja. Obuhvatao je nekoliko sastanaka, fotografisanje, posetu radnji Makadam... Međutim, bilo je to predivno iskustvo koje ću pamtiti i narednih godina. Post koji sam uradila za njih jedan je od najboljih postova, po mom mišljenju, koji ste imali prilike da pročitate na mom blogu što svedoči tome da kvalitet iziskuje rad, vreme i celog sebe.

I treći najupečatljiviji momenta je jedan od najlepših Božića koji sam provela u krugu svoje porodice.

Februar

Februar je mesec u godini koji najmanje volim. Ako se pitate zašto odgovor je veoma prost..to je za mene period godine kada se ništa posebno ne dešava. Nema euforije oko praznika, nema nekih specijalnih dogadjaja. Isuvše je hladno bez razloga.. On mi je samo barijera prema martu i proleću. Tokom februara sam, dakle, još uvek radila za Wannebe, fotografisala sam mnogo i za svoj profil. Probala sam da se hranim kao vegeterijanac, malo sam smršala i tako.. 

Mart

E ono što sam u februaru smršala u martu sam vratila :D Šalu na stranu, najznačajniji dogadjaj tokom marta bio je početak proleća kom sam se kao i svake godine ne izmerno radovala! Neopisivo volim to godišnje doba ali njegovu punu snagu i čar osećam tek sredinom aprila. Mart 2016 pamtim i po druženju i fotografisanju Sare sa Šri Lanke!

April

I kako je februar najomraženiji mesec u godini za mene, april je najomiljeniji, najsavršeniji. April 2016. pamtiću po toliko toga! To je mesec od kog su počele da mi se dešavaju spektakularne stvari koje su se dalje nastavile i tokom narednih meseci. Odakle da počnem? Početkom aprila bio je moj 22. rođendan i jedan od najlepših do sada. Tu oko rođendana imala sam i prvi bridal shooting i te fotografije su mi jedne od najomiljenijih ikada. Zatim sam otpočela saradnju sa brendom FitPass koja ja i dalje traje i koja će nadam se i u budućnosti biti praksa jer obožavam FitPass. Par dana kasnije usledio je put na jugozapad naše zemlje. Nekoliko dana u Novom Pazaru, poseta spektakularno kanjonu reke Uvac i druženje sa mojim najboljim prijateljima su obeležili to putovanje. Nismo se još ni odmorili od tog puta usledio je odlazak na Kopaonik i jedno nezaboravno druženje! Tokom aprila sam uživala i disala punim plućima! Odlučila sam da više vrednujem svoj rad, da vodim računa o svom radnom prostoru, fotografisala sam mnogo i prijatelje i klijente. 

Maj

Kada sam, kao i svakog meseca, sabirala utiske na kraju aprila mislila sam da ne može bolje. No, život ume često da nas zavara. Oooo uvek može bolje. Maj pamtim po divnom druženju i postu koji sam pisala o poslastičarnici SoSo Sweet, po sunčanim danima, sladoledu od lavande, po mnogo prolećnih slika.. Pamtim ga po krahu jedne moje velike ideje koji sam nekoliko nedelja kasnije prebolela. Pamtim ga po mnogo poslovnih obaveza po pitanju fotografije i jednoj naizgled običnoj ponudi koja mi je stigla na mejl.

Jun

Ta ponuda koja mi je jednog prepodneva stigla na mejl promenila je sve moje planove u narednih nekoliko meseci. Bila je to ponuda jedne velike marketing agencije za posao fotografa prvo u jednoj njihovoj kampanji za Doncafu. Posle nje usledilo je fotografisanje i za Aqua Vivu a onda zatim moje omiljeno za kompaniju Imlek. Bio je to veliki, ma ogroman, izazov za mene. Morala sam da usporim sa fakultetom, da odložim sve svoje letnje planove, da stopiram sa svim drugim poslom i posvetim se ovome. U pauzama između posla vijuge sam lečila kratkim izletima. Prvo do Etno sela Stanišići u Republici Srpskoj a zatim do božanstvenih Sremskih Karlovaca i Novog Sada. Jun pamtim i po fotografisanju BAFE revije, fotokonkursu kompanije Weleda Srbija, jednoj predivnoj šetnji u zoru i gomili kafe koju sam kuvala i prosipala jer mi je bila potrebna samo za fotografisanje. Jun je mesec kada sam počela da pišem preporuke za filmove na blogu - koje su i danas najčitaniji postovi na mom malom internet kutku.

Jul

Jul pamtim po tek 2 položena ispita od desetak koje sam imala. Da, posao koji sam radila crpeo me je i više nego što sam mogla da zamislim. Nisam imala ni volje, ni snage ni želje za učenjem. Bila sam u prevelikoj gužvi i sa previše obaveza na ledjima. To mi se osvetilo par meseci posle ali o tome nešto kasnije. U julu sam se, još više nego u junu, posvetila poslu sa pomenutim kompanijama, slikala sam i razne dogadjaje i ljude. Radila sam zaista naporno ali sam bila neizmerno srećna. Ovo je prvo leto koje sam celo provela u Beogradu.

Avgust

U avgustu se fotografisanje nastavilo u istom ritmu s tim da sada više nisam imala slobodnog vremena. Sve vreme van posla provodila sam za knjigom jer se ispitni rok ozbiljno približavao. To je dovelo do toga da sam morala da promenim svoj ritam na blogu. Smanjila sam broj postova na mesečnom nivou i počela da postovima posvećujem minimalno vremena. Organizacija je bila na nivou. Postovala sam svakog drugog dana (nekad i češće) ali su postovi bili za nijansu manje lični nego obično Nisu bili u potpunosti mojih ruku delo. Pisala sam članke o nekim dalekim destinacijama, hotelima, gradovima, savršeno uređenim stanovima. Prevodila sam recepte poznatih svetskih food blogerki, pisala sam vam preporuke za filmove koje sam noću gledala.. I mislila sam da će, zbog nedostatka tog mog finalnog pečata u vidu fotografija ili tema, u vidu nekog emotivnijeg teksta i slično avgust biti užasan krah mog blogerskog života. No, ispostavilo se da se to vama mnogo dopalo te je tokom avgusta moj blog bio najčitaniji ikad. 

Septembar

A onda je došao septembar i ja sam shvatila da ako želim da završim godinu na fakultetu i redovno upišem sledeću moram da stanem sa svim drugim obavezama i da se posvetim samo knjizi. Knjigama zapravo. Imala sam pred sobom par nedelja i 10 ispita od kojih sam minimum 7 morala da položim da preguram godinu! Osećala sam ogroman pritisak. Skupilo mi se sve sa svih strana. I umor i stres i gomila stranica koje je trebalo naučiti. Radovala sam se samo Balkan Tube Festu na koji smo trebali da pođemo poslednjih septembarskih dana. Ispostavilo se da je pauziranje svega manje važnog i posvećivanje isključivo samo knjizi bilo pametan potez. Uspela sam da se rešim 6 ispita. Ostao je samo još jedan i Balkan Tube Fest je mogao da počne. Ali... nekada stvari ne idu po planu. Izašla sam tog utorka na ispit...i pala. Količina pritiska koju sam osetila u tom trenutku, kada sam bila na korak do cilja i dalje mi je nepojmiva. Usledili su dani pakla.

Oktobar

Od momenta kada sam 27. septembra pala poslednji ispit od 7 koje sam morala da položim do 3. oktobra kada sam imala još jednu, poslednju šansu, ja nisam dizala glavu iz knjige. Bukvalno. Ne znam da li ste ikada učili pod velikim pritiskom ali potpisujem da se tada duplo sporije pamti. Potpisujem da se tada mnogo teže razume gradivo. A ako ste pre toga nedeljama učili veliki broj predmeta, i očekivali ste da ćete u to vreme uživati, relaksirani i srećni na dogadjaju kome ste se radovali mesecima...onda potpisujem da ste vodili jedni od najvećih studentskih/školskih bitki. To je borba ne samo sa pritiskom od strane drugih već i sa samim sobom. Na ispit sam izašla 3. oktobra i spremila sam sve lekcije koje su se nalazile na nekih 270 strana knjige. Sve! Izuzev jedne. Samo jednu lekciju nisam imala snage da predjem. Sedim, izvlačim pitanja - 80ak mogućih. I od tih 80 mogućih lekcija izvlačim jednu koju znam sjajno i onu jednu jedinu  koju nisam stigla da naučim! I dalje se ježim pri pomisli na taj osećaj u stomaku kada sam videla šta sam izvukla. Pravilo je da moraš da znaš oba pitanja. A ja odgovaram za prolazak i budžet i ispred sebe imam jedno odlično pitanje koje ću da rasturim i jedno o kom blage veze nemam. Mozak mi bruji. Noge mi se tresu. Gledam oko sebe i pitam se šta sad da radim. Pomoći mi nema. Pašću. Gotovo je. Da li da vratim pitanja, uzmem indeks i odem kući da se isplačem kao kiša? Ajde..vratiću. Ma čekaj, neću. Nemam šta da izgubim. Znam da jedno nije dovoljno ali briga me. Ne odustajem. Pričaću ovo koje znam. Možda se desi čudo! Desetak minuta kasnije izlazim iz učionice sa sedmicom u indeksu. Tresem se sva. Osećam kako mi pulsira svaki atom. Šta se to meni upravo dogodilo?!

Novembar

Još jedna neverovatna stvar mi se desila tokom oktobra ali je ostala potpuno u senci dogadjaja sa početka meseca - počela sam da pišem svoj prvi roman. Vaše reakcije su bile neverovatne! I dalje nisam svesna da su neki od vas izdvojili svoje vreme da bi ga pročitali. Hvala vam. Novembar je za mene mesec u kom sam se ponovo rodila u poslovnom smislu. Pauza koju sam napravila imala je veliki uticaj na mene na mom poslovnom planu. Kada pričam o poslovnom planu trebate imati u vidu da ja radim 2 posla: fotografišem i pišem blog. Da, mogu ih nazvati svojim poslovima jer mi donose novac i izdržavam se putem njih. Počela sam aktivno da fotografišem, da pišem postove i za domaće i za strane kompanije. Pokušala sam da blogujem svakoga dana ali je to ponovo zahtevalo da postovi izgube taj finalni lični pečat. Nisu bili dovoljno moji. I opet to je donelo veliku čitanost. Kako i zašto ja ne znam. Ali delovalo je.  Tokom novembra sam proslavila i 3. godišnjicu Kapege bloga i kupila sam sebi novi mobilni telefon. A da, uplatila sam i prvu ratu za jedno sjajno putovanje sledećeg aprila! :)

Decembar

Konačno, da privedemo ovaj predugačak post kraju. Decembar mi je doneo još posla. Još saradnji. Još reklama. Još fotografisanja. Nikad nije bilo bolje na poslovnom planu. Ponovo sam počela da fotkam i za Imlek. Počela sam redovno i da pišem drugi deo romana, da spremam jedan od najtežih ispita koji imam u februaru. Pročitala sam nekoliko sjajnih knjiga. Pokrenula sam webmagazin o kom ću vam pričati jednom u budućnosti. I provela mnogo divnih trenutaka sa mojim najboljim prijateljima. Bila sam kreativna, bila sam inspirativna. Odlučila sam da više nikada neću da oblikujem svoj stav prema onome ko se za njega zanima..ako ne volim žutu boju a ti imaš žutu majicu i pitaš me kako mi se čini neću reći da mi je lepa. Reći ću da ne volim žutu. I kraj. Ne želim više da ugađam tudjem mišljenju i da igram kako muzika svira. Želim da plešem svoj ples bez obzira ako se ne uklapa. Ako ste došli do ove rečenice imate moj dubok naklon za vaše vreme! Hvala vam što ste sa mnom, ruku pod ruku, gazili kroz ovu 2016. Ne možete da zamislite šta vam spremam za 2017! U najavi je najbolja godina ikada!