Pričamo petkom: Pobedile smo nasilje!
9:30 AM
Dok grickah današnji doručak donesoh odluku da danas razgovaramo o jednoj temi koja se pre nekoliko dana zavrtela na televiziji zajedno sa pričom o Aleksi Jankoviću, mladom dečaku iz Niša koji je pre nekoliko godina sebi oduzeo život zbog maltretiranja od strane druge dece u školi. Povučena emocijom jer sam i sama bila svedok maloletničkog maltretiranja rešila sam da sa vama popričam o tome.
Prve četiri godine moje osnovne škole, one dok smo još svi imali učiteljicu, išla sam u školu koja mi je bukvalno bila pored kuće. Negde u trećem razredu u naše odeljenje došla je jedna Slađa. Slađa je zapravo bila starija od nas 2 godine ali zaostala u razvoju. Nije ona imala nikakve fizičke mane ali je iako starija od nas imala velike probleme pri učenju, pisanju, čitanju i razumevanju. Pa čak i u govoru. Baš se bila vratila iz doma kod svoje, izuzetno siromašne,majke, i bez obzira što je ponovo kući nije bila srećna. Deca po školi su je maltretirala, nazivala pogrdnim imenima, podsmevala joj se, rugala. Priznajem da oni to nisu radili iz ''čista mira'' već samo kada bi ona poželela da se igra sa njima, da učestvuje na fizičkom, kad bi im dohvatla loptu ili bilo šta rekla. Svaki njen postupak ih je izazivao. Gledajući to neko vreme pripala mi je muka i pošto sam joj par puta donela doručak, jer je stalno bila gladna, shvatila sam da moram da je zaštitim. Sladja nije bila bez zahvalnosti. Ljubila mi je ruke kad sam joj prvi put dala pedeset dinara na šta sam je ja pošteno izgrdila i rekla da to ne treba da radi i da joj ja pozajmljujem i da će ona to meni vratiti kad poraste. Kada su klinci videli da Sladja ide non stop sa mnom malo su posustali ali su ubrzo nastavili da je diraju kad nisam u blizini. Sladja bi tada uplakana jurila po dvorištu i tražila me. Jednom prilikom toliko je plakala što nisu hteli da joj bace loptu da sam je jedva smirila. Otišla sam na teren i rekla: ''Ako još jednom vidim Sladju da plače neko od vas će iz ove škole izaći na nosilima''. S obzirom da sam kao najbolji djak u školi (i najkrupnija devojčica) bila strah i trepet i neko koga su svi mladji ali i stariji poštovali, na terenu je zavladala tišina. Uzela sam im loptu i dala Sladji. Njima sam rekla e sad igrajte ''srede'' ali sa kamenjem. Od tog dana Sladja više nije plakala u školi. Učiteljici sam ispričala i ona je ubrzo održala čas posvećen Slađi i tome koliko je njoj teško i kako svi moramo da joj pomognemo. Deca se i nisu baš odazvala ali je barem više nisu dirali. Nas dve smo zajedno pobedile nasilje.
No priča se tu ne završava. Peti razred doneo je promenu škole i odeljenja. Sladju su vratili u dom i dalje ne znam šta je s njom bilo. Znam da je dolazila par puta kod nas i da mi je pričala da joj je tamo lepo i da je niko ne dira. Kad me sretne na ulici grlila bi me i ljubila i govorila mi kako sam ja njena najbolja drugarica. No ubrzo smo izgubile svaki kontakt, čujem s vremena na vreme da joj je u dom sjajno, da često putuju i da je završila i srednju školu. Šta bi se njoj desilo da joj nisam pomogla? Koliko bi izdržala da bude odbačena, vredjana? Da li bi psihičko nasilje prešlo u fizičko? Da li bi i ona došla u situaciju da digne ruku na sebe? Ne znam. Znam samo da bih opet uradila isto.
Pitanja za vas?
1. Da li ste vi bili svedok psihičkog ili fizičkog nasilja
u školi, kući ili na ulici?
~~~~~~~~~~~~~
2. Da li ste vi bili žrtva psihičkog ili fizičkog nasilja
u školi, kući ili na ulici?
~~~~~~~~~~~~~~~
3. Da li ste nešto preduzeli?
*Ako ste stidljivi uvek možete pisati Anonimno.
14 коментара
Jadna ta Sladja a i ti svakako trebas biti ponosna na sebe sto si to uradila. Ja nisam nikad bila zrtva ali iz mog razreda mnogi jesu. Tim koji vredjaju dzaba pricas i razredna im prica oni nastavljaju. A ta devojcica ne znaa da izadje na kraj sa njima.A ona kako im to dozvoljava oni sve vise i vise...
ReplyDeleteNo, ima jedna devojcica kod nas u razred koja voli da se pravi glavna i za fizicko nesto izvodi. Ona ide gore,onda skoro svi idu gore, ona levo- oni levo... Znaci strasno! Znam da ovo nema nikakve veze sa ovim postom ali doslo mi! ♥ Odlicne fotke kao i ceo post. ♥
Favoriti Oktobra♥
E jel mozes da mi uradis dizajn bloga? :)♥ I da mi pojasnis kako si stavila ove kartice? ( food, diy's,fashion). Ja sam stavila ali nije to to :/
ReplyDeletePosle emisije koja je bila posvećena Aleksi Jankoviću htela sam da napišem post o tome, razgovaram sa drugovima iz odeljenja koji tu emisiju nisu pogledali. Nikada nisam bila žrtva vršnjačkog nasilja, ali sam dosta puta bila njegov svedok. Uvek sam smirivala učenike koji se tuku ili vređaju, kao i ostali učenici. S obzirom na to da nam razredna stalno govori da tučom nećemo rešiti ništa, već samo pogoršati stvari, na čos-u uvek neko drži referate ili priča o nasilju. Mislim da je dobro što se pročula Aleksina priča i vreme je da se svaki vid nasilja zaustavi.
ReplyDeleteOdlična tema za post, jer o ovoj temi treba da se priča.
This comment has been removed by the author.
ReplyDeleteHvala Bogu, nikada nisam bila žrtva nasilja. Uvek sam bila ista kao i drugi, i izgledom i ponašanjem, pa stoga nije bilo razloga da to postanem. Uglavnom su žrtve oni koji su ili fizički ili psihički drugačiji od većine. Žao mi je što je to tako, ali deca su okrutna. Odrasla sam u sredini gde smo mahom svi prihvatali jedni druge. U osnovnoj školi sam kroz svih 8 godina išla u razred sa devojčicom koja je prve godine života provela sam ocem alkoholičarom. Majka joj je umrla kada je imala 8 godina. Od tada je u hraniteljskoj porodici. Sve traume iz detinjstva su na nju ostavile veliki uticaj. Ona ni sada, sa 18 godina, nije psihički potpuno zdrava. U školi je često krala, ali nikada je zbog toga niko nije maltretirao i kažnjavao, svi su mirno i na lep način postupali sa njom. I sada je ponekad vidim, u drugoj je hraniteljskoj porodici, i dalje se ponaša kao malo dete i iskreno mi je žao kada pomislim šta bi sa njom moglo da bude u budućnosti. :/
ReplyDeleteJa nikada nisam bila ni svjedok ni žrtva nasila, tako da ne bih mogla mnogo da komentarišem o ovome. Jadna ta Slađa i lijepo je to sve što si uradila. Isto bih postupila. Ja sam osoba koja se stvarno uvijek bori za pravdu, a nasilje je nešto što najviše mrzim. Sada čitam ovaj Anjin komentar i to su jednostavno priče koje me najviše potresu. Ponekad zaboravimo da imamo sve, a mogli bismo da nemamo ništa.. Divna ideja za post, ovako malo 'razgovaramo' međusobno o vrlo ozbiljnim temama. ♥
ReplyDeleteallforyou23.blogspot.com
Hello from Spain: great tips. Keep in touch
ReplyDeleteLovely post. Have a great weekend! xx
ReplyDeleteBila sam svedok i psihičkog i fizičkog nasilja. Takođe sam jedno kratko vreme bila i žrtva fizičkog nasilja. Veoma se nerado sećam tog perioda jer nisam preuzela ama baš ništa. Samo sam zaobilazila i nastavljala svojim putem. Sada bih totalno drugačije postupila. Pomogla bih toj osobi i sigurno bih to nekome prijavila. :)
ReplyDeleteOdlicna ideja za post,svaka cast!U mom odeljenju decaci nas devojcice nazivaju svakakvim imenima,ali mene to ne nervira samo ih zaobidjem i to je to.Bas sam se rastuzila kada sam cula za Sladju ti si toliko dobra osoba,ma svaka ti cast,ona sada zbog tebe ima miran zivot,ponosi se time,jer si to i zasluzila:D
ReplyDeleteSvaka cast za ideju za post,nisam prisustvoala nikakvom vidu nasilja.
ReplyDeletehttp://lepotaodaleks.blogspot.rs/2015/10/the-instagram-tag.html
Bila sam 9 dugih godina osnovne škole žrtva psihičkog i fizičkog nasilja.Ne volim toga da se sećam.U prvom razredu su me maltretirali jer sam bila debela.To je uticalo na mene tako da sam do šestog već imala anoreksiju.Ali oni su i dalje nalazili razloge da me udare,bace mi ili polome stvari,pljunu me ili gađu sunđerima i kredama.Uvek sam imala sve petice,nikad nikog nisam prva dirala niti sam mogla sve i da sam htela jer je uvek bilo deset na jednu.Jop se oporavljam od toga.
ReplyDeletePreživela si najgore, jaka si! Živi zarad sebe sada, ne zarad drugih. Voli sebe, tako hrabru i jaku! Ti si izdržala! Ti si pobedila!
DeleteJako je tužno što u svakoj školi postoji bar po jedna Slađa i jedan Aleksa. Najgore od svega je što se ta deca plaše da se požale roditeljima ili nekom starijem, jer misle da će tako biti još gore. Koliko sam čitala o ovom Aleksi, oni su se više puta žalili raznim ljudima, on i njegovi roditelji, ali nikoga nije bilo briga za to. Bio je pretučen 8 puta,nije više mogao da podnese sve što mu se dešavalo i to je bio uzrok njegovog samoubistva. Niko nije zaslužio da ga deca maltretiraju.
ReplyDeleteNažalost, današnja deca, moji vršnjaci, su previše okrutni i često maltretiraju slabije od sebe. Toga je oduvek bilo. Nažalost.
Hvala Bogu, nikada nisam bila žrtva fizičkog a ni psihičkog nasilja.
Nadam se samo da će se vlasti u ovoj zemlji potruditi da nešto urade povodom vršnjačkog nasilja. Ali čisto sumnjam u to. Najbitnije je da Srbija uđe u Evropsku uniju. To je najbitniji cilj Srbije. A to što se deca ubijaju zbog maltretiranja, vršnjaka - to je manje bitno...... Eh, Srbijo.
Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)