Šetajući i fotografišući ćoškove gradova i sela vrlo često naletim na neobične prizore. Ponekad me oni ne dodirnu, ne dotaknu mi srce, ne probude mi maštu a ponekad me tako jako povuku i vežu da bih satima mogla da ih posmatram i zamišljam njihove priče. Šetajući ulicom Nikole Spasića, koja direkntno izbija na glavnu pešačku zonu Beograda -ulicu Kneza Mihaila, ugledah pre nekoliko dana, metalnu kapiju. I premda sam stotinu puta prošetala baš ovom ulicom, i premda sam je čak i slikala u nekoliko navrata, ovu kapiju sam prvi put ugledala. Zastala sam na sekund i videla neobičan prizor. Šine. Napuštene tramvajske šine baš iza kapije. Iako vrlo često umem da se suzdržim kad su ovakva mesta u pitanju i pametno produžim dalja, nešto me je povuklo. I tako sam, umesto da razborito i racionalno ne zalazim u nepoznate ćoškove u kojima može svašta neprijatno da me sačeka, rešila da se ipak opustim i rizikujem. Prodjoh kroz kapiju i uputih se dalje. Prvo što sam ugledala bio je ovaj stari prozor na slici ispod. Oh, kakav li se život vodi iza te bele zavese, pod tim žutim svetlom? Ko tu snove danas sniva ? Čija su deca prve korake baš u toj sobi napravila i gde oni danas koračaju?

Zatim sam skrenula pogled malo u desno i ugledla ovaj prizor. Šine se završavaju pred zadnjim vratima stare stambene zgrade. Oronule, prljavih zidova. Sve ove zgrade sa druge strane izgledaju idealno, savršeno, čistih i ukrašenih fasada. Međutim to je maska. Ovo je ono što se krije ispod. Zgrada je slika današnjih ljudi. Ako ne pogledaš ispod fasade nećeš znati šta zapravo gledaš.

aKada sam se okrenula videla sam zadnji izlaz popularnog kafića. Ono što me je oduševilo je jelka ukrašena lampicama. Znak da i ruine imaju dušu.

I na kraju, kada sam se okrenula i pošla natrag ugledala sam ponovo kapiju. I ponovo šine. Zapitala sam se kako je nekada izgledao ovaj kraj? Čije su noge ovuda šetale, trčale, veselo skakutale ili užurbano hodale do nekih drugih mesta? Ko je osetio neopisivu sreću prvog poljupca čekajući tramvaj baš tu? Da li je vozač tramvaja ikada pomislio da će neko poput mene, mnogo godina kasnije, stajati u dvorištu jedne zgrade i gledati iste te šine po kojima je on godinama vozio? 

Oh, kako je život lep kad maštaš!

Moja pitanja za vas su:

1. Da li ponekad maštate?

2. Da li  ponekad razmišljate o tome kako je izgledala prošlost?

3. Volite li ovakve neobične kutke?